Profesor Darko Karajić je doajen lutnje u Srbiji. Klasičnu je gitaru diplomirao u Zagrebu kod profesora Istvána Römera. Osim klasične gitare svira i različite vrste lutnja, baroknu gitaru i vihuelu. Snimio je novi album „Journey, Music of XVII and XVIII centuries“, sa glazbom teorbe, njemačke teorbe, barokne gitare, ahilutnje i barokne lutnje. Osnivač je ansambla Anonimus, sa kojim izvodi zapadnu europsku baroknu glazbu, i osnivač je ansambla Levant, sa kojim istražuje bizantsku i srednjovjekovnu glazbu. Surađuje također sa drugim ansamblima rane glazbe, sa zagrebačkim ansamblom Minstrel, Beogradskim baroknim solistima i drugima. Predaje na Fakultetu beogradske muzičke akademije.
Odakle ste rodom?
Rođen sam u Šapcu, do svoje osamnaeste godine sam živeo u Vladimircima.
Kada i kako ste se odlučili za klasičnu gitaru?
Za klasičnu gitaru sam se odlučio pri kraju završetka srednje škole, gledajući TV emisije Jovana Jovičiča.
Kako je izgledala scena klasične gitare tada u Srbiji, obzirom na tada vrlo poznatog klasičnog gitarista gospodina Jovana Jovičića?
Nisam baš imao jasan uvid u to kako je izgledala scena klasične gitare u Srbiji u to vreme, zapravo ona je značajnije bila prisutna samo u Beogradu u muzičkoj školi “Josip Slavenski”, jedinoj srednjoj muzičkoj školi u Srbiji u kojoj se mogla učiti klasična gitara i to kod profesorke Nade Kondić, a njeni tada najtalentovaniji učenici su završavali studije klasične gitare (Dušan Bogdanović u Ženevi, Vera Ogrizović u Parizu, Srđan Tošić u Zagrebu, Aleksandar Hadži Đorđević u Pragu…). Ona je kroz pedagošku delatnost imala najznačajniji uticaj za razvoj klasične gitare u Srbiji, dok je kroz koncertnu delatnost to svakako bio Jovan Jovičić.
Kod koga ste učili gitaru sve do Muzičke akademije?
Po dolasku u Beograd, prvo sam se obratio Jovanu Jovičiću. On mi je rekao da više ne drži časove klasične gitare i preporučio mi je svog bivšeg učenika Dušana Šaponju kod koga sam počeo da učim otprilike prvih godinu dana. Zatim sam oko pola godine bio kod Nade Kondić, a onda oko godinu dana odlazio na časove kod Dušana Bogdanovića koji je u to vreme često bio u Beogradu. Poslednjih šest meseci pre odlaska u Zagreb sam učio kod Vere Ogrizović koja je najviše uticala na moj dotadašnji muzički razvoj i koja mi je značajno pomogla da uspešno položim prijemni ispit na Muzičkoj akademiji. Naravno, bilo je tu još kolega koji su mi nesebično davali savete (Dalibor Đujić, Slobodan Vuisić, Joca Jovanović…).
Kod koga ste diplomirali klasičnu gitaru i koji su vaši studijski kolege iz tog razdoblja?
Klasičnu gitaru sam završio u Zagrebu kod profesora Ištvana Römera. U to vreme su studirali i Xhevdet Sahatciu, Zoran Dukić, Maroje Brčić, Darko Konofsky…
Kada i kako ste se odlučili za lutnju?
Lutnja je vrlo spontano i vrlo brzo ušla u moj život, Po dolasku u Beograd, sticajem okolnosti već posle nepuna dva meseca učenja gitare imao sam i prvi put lutnju u rukama. Kakva sreća i kakvo zadovoljstvo … Ponuđeno mi je da sviram u ansamblu Musica Antiqa. Takvu šansu nisam hteo da propustim i već posle nekoliko proba sam imao sa navedenim ansamblom i svoj prvi koncert (za honorar) u Splitu, tokom januara 1985. Tada je sve počelo …
Na kojem tipu lutnje ste počeli svirati, tko ju je izradio? Da li ste jednostavno svirali gitarskom tirando tehnikom? Je li vas na početku netko podučio, ili ste autodidaktički počeli, pa tabulatura?
Prvo sam od ansambla dobio na korišćenje lutnju od nekog graditelja iz tadašnje Istočne Nemačke (DDR). To je izgledom bio veoma lep instrument, ali tonski veoma skroman. Zbog toga sam posle nepunih godinu dana kupio svoju prvu lutnju sa sedam redova koju mi je napravio Alojzije Seder. Od njega sam fotokopirao i prve zbirke tabulatura. Alojzije mi je dao i kratka uputstva kako da koristim desnu ruku prilikom sviranja istorijskom tehnikom. Objasnio mi je da jake dobe sviram palcem ili srednjim prstom, slabe dobe kažiprstom, a da mali prst držim blago prislonjen na rezonantnu ploču. Takav način razmišljanja mi je bio dragocen prilikom sviranja renesansnog repertoara. Bilo je perioda kada sam lutnju svirao jagodicama, ali zbog paralelnog učenja klasične gitare, kao i zbog čestog sviranja rane muzike u ansamblima (gde se od mene očekivalo da dinamički budem prisutniji), uvek sam se vraćao na sviranje noktima.
Obzirom da imate i svirate nekoliko vrsta lutnja, koji je tip lutnje bio slijedeći i kako ste ih nabavljali?
Posle Alojzijeve renesansne laute koju sam svirao od 1985. do 1990. prvo sam kupio baroknu lautu sa 13 redova dok sam studirao u Zagrebu (opet od Alojzija). To je bio odličan instrument za muziku S. L. Weissa. Zatim sam po povratku u Beograd 1991. posle završenih studija klasične gitare dobio na korišćenje od ansambla Renesans, jednu lepu renesansnu lautu Allana Clarca sa 9 redova. To je bio instrument plemenitijeg, ali i nešto tišeg zvuka u odnosu na Alojzijevu renesansnu lautu sa 7 redova. Nedugo zatim sam prodao tu svoju prvu Alojzijevu lautu svom učeniku Andreju Jovaniću. Od ansambla Renesans sam u to vreme dobio na korišćenje i jednu persijsku lautu (al ut) i vihuelu Allana Clarca. Dosta dugo sam svirao na navedenim instrumentima, a onda sam preko Edina došao do svog prvog pravog instrumenta visoke klase, nemačke teorbe, slavnog holandskog graditelja Nic van der Waalsa. Zbog istog štima i slične praktične primene (nemačka teorba i barokna lauta sa 13 redova), odlučio sam se da Alojzijevu baroknu lautu prodam svojoj učenici Hani Alivodić. Neku godinu kasnije (2008.) sam, inspirisan zvutom Edinove arhi laute Cezara Mateusa, od istog graditelja kupio italijansku baroknu lautu (arciliuto) i teorbu, a 2010. baroknu gitaru koju je napravio Marinko Baljak.
Na svim navedenim instrumentima i danas sviram i želim da naglasim da sam nemačku teorbu prvenstveno kupio zbog muzike Silviusa Leopolda Weissa, teorbu i baroknu gitaru zbog muzike Roberta de Viséea, a arhi lautu zbog dela Giovannia Zambonia Romana.
Vaši bivši učenici Andrej Jovanić i Hana Alivodić su kasnije na zapadu diplomirali lutnju?
Hana Alivodić i Andrej Jovanić jesu neko vreme bili moji učenici, pre odlaska na studije. Andrej jovanić je lautu studirao u Londonu, a Hana Alivodić u Bazelu.
Na You Tubeu sam vidio vaše mlade učenike, gitariste kako sviraju barokne lutnje. Da li je uz talenat i trud moguće svirati oba instrumenta, klasičnu gitaru i neku vrstu lutnje?
Sviranje klasične gitare i instrumenata iz porodice lauta jeste moguće, ali uz izvesne tonske a donekle i estetske kompromise. Makar, za utehu nas klasičnih gitarista koji istovremeno sviramo i lutnju; i neki veliki lautisti iz prošlih vremena su takođe za dobijanje tona koristili i nokat, na primer Francesco da Milano i Alessandro Piccinini. Iz ličnog iskustva kao i rada sa mlađim kolegama, došao sam do zaključka da je takav način sviranja možda zgodniji na instrumentima koji nemaju strune u paru. Naravno, uz pažljiv i strpljiv rad i vežbanje, moguće je dobiti solidan ton i na instrumentima sa duplim redovima. Ranije sam u praksi koristio i drugačije oblikovanje nokta, tako da su učenici bili u mogućnosti da gitaru sviraji noktima, a lautu jagodicama. Takav način sviranja mi je u praksi delovao možda previše delikatno i sputano u slobodi pokreta prstima desne ruke.
U vašem je glazbenom školstvu lutnja etablirana?
Još 1995. godine, prvo u nižoj, a dve godine kasnije i u srednjoj muzičkoj školi otvoren je odsek za ranu muziku, a u okviru toga je uveden je instrument lauta (ili instrumenti uz porodice lauta). Nastava je koncipirana tako da je mogu pohađati dve godine u nižoj i četiri godine u srednjoj prvenstveno učenici klasične gitare završnih razreda niže (V i VI) i učenici svih razreda srednje muzičke škole.
Hvala na razgovoru.